Sedim tako i razmisljam da li uopste postoji svrha ljudskog zivota? U cemu je caka, poenta ili sta vec? Bukvalno se rodimo da bismo umrli.. A sve ono izmedju sto prodje od rodjenja do smrti to je cisto tok dogadjaja da se kaze da smo ziveli, proziveli.. Imam dvadeset godina a osecam se kao da imam mnogo, mnogo vise. Umorila sam se. Eh, mlada sam i tek trebam da zivim, a ja sam se vec umorila. Smesno, ali istinito. Umorila me je borba, nerviranje, tumaranje kroz zivot i pronalazenje sebe negde gde me ni nema. Naime, moja borba krenula je onog trenutka kada sam sa osam godina morala naglo da odrastem. Napustivsi svoje detinjstvo prerano suocavajuci se sa istinom o zivotu... Mama i tata, moji heroji... Rastali su se i srusili moje carstvo. Smesna sam i pateticna, ali ja jos uvek ne mogu da se pomirim sa tim razvodom. Mozda sam i luda, ali ja ne mogu i ne zelim to! Bolna tacka. Boli cinjenica. Nedostatak. Nezadovoljstvo. Problemi. Tuga...  Neke stvari ostanu zauvek urezane u pamcenje pogotovu ako su posledice dogadjaja iz detinjstva.. Hmm, prezivi covek sve, padne pa ponovo ustane. Ali oziljci ostaju, ne blede, tu su i dalje da nas secaju na staro..