TA IGRA DANA I NOĆI U NAŠEM ŽIVOTU, STALNA JE , DO SMRTI, I UVEK SE PONAVLJA
Kada te zadesi tragedija prvi put u zivotu, kada te pogodi, mislis to je kraj sveta! To je kao da te je neko bacio u okean nasred bure. Voda te baca I udara poput besnih talasa. Svestan si da nista ne mozes da ucinis sem da pokusas da ostanes na povrsini. Deo tebe, mozda cak I sve u tebi ne zeli cak ni da odrzi glavu na povrsini. Snaga za borbom ponestaje. Zelis da prestanes da se boris I jednostavno potones I prepustis se jacim silama. Ali ne, ti ipak ne mozes. Jednostavno ne mozes. Radja se neka sila, sila koja ti ipak to ne dozvoljava. U tebi nastaje rat. Tvoja unutrasnjost postaje bojno polje. Tvoj um, mozak I srce ratuju. A ti, ti jednostavno ne znas sta ti je ciniti. Igra dana I noći u našem životu. Vrti se u krug, kao bumerang vraća se I ponavlja. Snaga ponestaje. A sa druge strane mali djavolak te vuce I ne da ti da odustanes. Uliva ti nadu I zelju za opstankom. I onda nekako shvatis da ipak postoji neko ili nesto zbog cega bi trebao to uciniti I isplivati. Nastavljas da se boris , da plutas, I od jednom tracak nade, svetlo na kraju tunela. Najjaci osecaj ikada! Bas kad pomislis da je gotovo, da je svemu kraj I da je svaki atom tvoje snage nestao ti nastavljas jer vidis cuveno svetlo na kraju tunela! I onda shvatis da ti to svetlo daje zadatak. Shvatis da je tvoj danasnji zadatak da se nasmejes. Da izvuces osmeh iz sve snage, da te vide zavidni I crknu dusmani. A oni koji te vole da budu srecni sto te poznaju!
